Odbijen u Interu kao mršav i nizak, voljen u celoj Italiji kao idol. Zbog njega je Rim goreo kada je rulja od 5.000 ljudi izašla na ulice, a policija dizala helikoptere. Tri puta najbolji strelac Serije A u njeno zlatno vreme. Čovek koji nije osvojio nijedan trofej. Vlasnik bogovske levice, majstor slobodnjaka i penala. Bepe
Gugl. Shvaćen kao sveto pismo, u današnje vreme ga smatraju pouzdanijim od najboljeg prijatelja. Tamo sve piše. Hiljade stranica i linkova bi trebalo da daju kompletnu sliku nečije životne priče ili događaja. Ali ako u pomoć zovnete Gugl, neće vam mnogo pomoći da shvatite veličinu i značaj bivšeg fudbalera po imenu Đuzepe Sinjori.
Na prvih nekoliko stranica ćete naći suvoparnu Vikipediju, neke statistike i gomilu tekstova o uhapšenom bivšem fudbaleru. Varalici koja je pljunula na karijeru učešćem u nameštanju utakmica zbog klađenja. Tako danas Gugl predstavlja Đuzepea Sinjorija.
Na svu sreću popularni Bepe je mnogo više od toga. Ovo je pokušaj priče da se dočara životna priča Đuzepea Sinjorija... Jednog od junaka moćnog Kalča iz devedesetih. Jedne od ikona najjače lige koju je fudbal ikada imao...
Rođen na bogatom severu u pristojnoj i finoj porodici iz Lombardije, život mu je namenio da po oblacima hoda na supotnom kraju Čizme i baca u trans vatrene južnjake. Kao i u slučaju mnogih drugih majstora, prvi veliki fudbalski ispit sićušnog Bepea je bio razočaranje.
Hteo je da počne u Interu za koji je navijao. Došao je i trenirao sa gomilom druge dece, da bi mu ubrzo bilo rečeno da proba na nekom drugom mestu. Obrazloženje je bilo da je Đuzepe previše mršav, nizak i fragilan za ozbiljan fudbal u ozbiljnom klubu kakav je Inter. Nekoliko godina ranije, u istom tom klubu je neki „stručnjak“ pokazao vrata i mladom Franku Bareziju. Takođe jer je bio mršav. I naneo Interu frustrirajući beleg koji će ga peći godinama. Franko je otišao preko puta, ispisao istoriju i postao jedan od najboljih u istoriji igre. Interu je ostao Đuzepe Barezi. Ispostavilo se da su izabrali i pogrešnog Barezija i pogrešnog Đuzepea.
Tako je 17-godišnji Đuzepe Sinjori spakovao stvari i krenuo dalje... Postoji i druga verzija koja je nezvanična i koju mnogi smatraju istinitom. Taj neki trener je pomenuo mršavost samo kao izgovor. Zapravo je bio užasnut gledajući lomljivog klinca kako trenira i igra u dva broja manjim kopačkama. Mladi Sinjori je insistirao na tom neobičnom metodu tvrdeći da tesne kopačke stvaraju bolji osećaj za loptu i da mu pomažu da ima nešto što drugi nemamju. Trener je verovatno pomislio da je dečko poludeo...
Potpuno drugačije nego što je planirao, krenula je karijera levice kojoj se Italija kasnije klanjala. Bio je maloletan kada je zaigrao za četvrtoligaša Lefe iz kojeg je 1986. posle dve sezone otišao u trećeligaša Pjaćencu. Za tri sezone profesionalnog fudbala, Sinjorije postigao samo devet golova. Skoro polovinu iz penala. Usledila je pozajmica u Trento gde je dao samo tri komada. Vratio se u Pjaćencu, ovoga puta je ona bila u Seriji B, ali je i tu sezonu završio sa samo pet golova. Kao klasičan levonogi fudbaler, igrao je levo krilo. Sa takvim brojkama, neko dobronameran bi momku preporučio da nađe pristojan posao ili u najboljem slučaju da se okane ćorava posla napadača i bude naprimer neki bek.
I odjednom je stigao poziv sa juga. Iz Fođe. Jednog od provincijskih gradova na jugu. Bez ikakve pristojne fudbalske tradicije, sa tek nekoliko neuspešnih epizoda u Seriji A, Fođa je tada bila taze drugoligaš, a na klupi je sedeo Zdenjek Zeman. Tako je počela jedna od najlepših balada italijanskog fudbala.
„Kada smo se videli na prvom treningu, Zeman me je pozdravio sa „Ćao bomber“. Dao sam prethodne sezone pet golova od čega tri iz penala i stvarno sam mislio da se sprda sa mnom kada mi kaže „bomber“. Bio sam sve osim „bombera“ u tom trenutku. Ali on je video nešto u meni...“, prisećao se kasnije Sinjori prvog susreta sa trenerskim boemom u Fođi.
Posle nekog vremena Zdenjek Zeman i njegovih ubitačnih 4-3-3 su napravili izazvali ekstazu na jugu Italije, a Fođa je poludela za fudbalom. Napadački triling ili „trio dela meravilje“ Bajano – Rambaudi – Sinjori je 1990. protutnjao Serijom B kao brzi voz, masakrirajući protivničke mreže u gotovo ludačkom stilu „na gol više“.
„Postojale su samo dve stvari koje je mrzeo. Kada igrač vrati loptu unazad odbrambenom fudbaleru ili kada beži sa loptom ka korner zastavici. Govorio nam je da je protivnička mreža na suprotnoj strani i da nas zove da je zatresemo“, prepričavao je Sinjori saradnju sa Zemanom.
Tako je sićušni momak iz Lombardije dočekao sa 23 godine na debi u najjačoj ligi sveta. Fođa je i u elitnom ragu bila hit, završavala je u sredini tabele (samo je šampion Milan postigao više golova u sezoni), a Zeman nije odstupao ni za pedalj čak i kada su prekoputa bile aždaje Milan, Juventus, Inter... Na gol više! A Sinjori je rešetao nemilice. Ta epoha Zemonove i Sinjorijeve Fođe je poznata i kao fenomen „Zemanlandija“, a kasnije su o tim ludim i veselim danima na jugu snimljeni film (vredi pogledati) i napisana pesma.
Sada je već cela Italija znala za omalenog momka paklene levice. Zeman ga je od levog krila pretvorio u klasičnog napadača. Posle tri godine „Zemanlandije“ je došlo vreme za rastanak Sinjorija i Fođe. Negde u isto vreme je stigao i poziv selektora Ariga Sakija. Ako je Zeman bio Bepeov fudbalski otac, ispostaviće se da mu je Saki bio maćeha.
Iako je Sinjori tada bio jedan od „najvrelijih“ igrača Serije A, niko od velikana sa severa se nije oglasio. Oni su imali para da kupuju ono najbolje iz celog sveta. I kupovali su. Milan je doveo Savićevića, Papena i tada najskupljeg igrača svih vremena Lentinija. Inter je kupio Pančeva, Rubena Sosu, Skilaćija i Šalimova iz Fođe. Juve je pazario Vijalija, EndijaMelera i Dejvida Plata. Sa skromnijom kupovnom moći, Lacio se odlučio za BepeaSinjorija. I povukao jedan od najboljih poteza u istoriji. Bila je to godina u kojoj je dizgine u upravljanju kluba preuzeo Serđo Kranjoti. „Kralj pardajza“ je tada započeo ambiciozni projekat povratka Skudeta u Rim.
Lacijali su ostali su bez najboljeg igrača i strelca Rubena Sose kojeg je odveo Inter. Rimljani su se nadali da će Sinjori makar donekle uspeti da nadoknadi odlazak prve haubice. A što bi naši tabloidi rekli: Ono što se desilo kasnije, ostaviće vas bez daha!
Štaviše, Sinjori nije ni bio prva zvezda Lacija u tom prelaznom roku. Novine su pisale samo o dolasku kontroverznog Pola Gaskojna. Uz Arona Vintera, Karlhajnca Ridlea iDijega Fuzera, Gaskojn i Sinjori su došli kao kreativac i egzekutor koji će unaprediti tim. Prvi Gaskojnov gol je došao u derbiju protiv Rome, a namestio mu ga je upravo Sinjori.Bepe je krenuo kao furija u dresu Lacija. Dao je sedam golova u prvih pet utakmica i automatski osvojio srca Lacijala. Od tada je on jedan od najvećih za svakog napadača Lacija. Čak ni ona šampionska generacija iz 2000. nije imala takvog miljenika među Lacijalima kao što je Sinjori.
Brak Lacija i Đuzepea Sinjorija se ispostavio kao najbolja stvar u karijeri napadača i početak nove ere za klub iz Rima. Već u prvoj sezoni, Sinjori je postao kralj strelaca sa 26 golova ispred asova kao što su Roberto Bađo, Gabrijel Batistuta ili Roberto Manćini. Te sezone je postigao verovatno i najlepši gol u karijeri. Protiv Intera je primio loptu negde na svojoj polovini i kao lavina se stuštio kao golu Nerazura. Lomio je „Ujaka“ Bergomija, delio lažnjake, a onda ispalio metak iz levice u suprotan ugao
